Ne znam kome.

Nekome ko je blizu. Ili nekome ko je daleko. Ili nekome ko je još dalje.

Samo da javim da ovde pada kiša. Da javim kako je sve postalo drugačije, ofarbano nekim tuđim bojama leta. I da kažem da mi, sasvim slučajno i neočekivano, nedostaješ. Ili ne. Samo fališ. Da ispuniš prazne sate dana. Potrošiš vreme na par usput izgovorenih reči možda samo reda radi. Ali ne nedostaješ. Kad bi tako bilo, ja bih plakala, ja bih te tražila i videla u drugima, ali nema te.

Ne znam zašto.

Zato što pada kiša. A ja sam jedan od onih emotivaca koji po kiši u svojoj sobi skrivaju još jedno malo nevreme. Zato što drugi spavaju, a ja se plašim jer moji snovi više nisu tako lepi kao njihovi. Zato što mi kosa sada ne stoji onako kako ja hoću i ti to ne možeš da vidiš i da mi se smeješ. Zato što sutra putujem i zato što se plašim jer sam sama. Zato što mrzim da priznam da ne znam sama.

Volela bih da znam da crtam. Ili da slikam. I ne bi mi bilo dosadno; slikala bih sve po sećanju i lošim pikselima. Ovim rečima ne može se mnogo naslikati. Može se samo slikovito prikazati. A to nije dovoljno.

Nemam inspiraciju. Samo ti pišem. A ti zamisli da ti crtam. Ili slikam. Jer tako je bolje.

A ne znam kome. I ne znam zašto.

(Source: mali-princ)