Sve moje priče su misli i sve moje misli su priče.

Bila je najlepša kad se smejala i kad sam u onim uglovima njenih očiju, u koje se uvek skriju najveće tajne sveta, mogla da pronađem sebe – malenu i daleku, ali sveprisutnu, sebe.

Bila je jedna od onih osoba koje kupuju knjige samo radi stvaranja atmosfere u sobi, sa nekoliko lampi koje od sebe teraju prigušeno svetlo, a ona bi sve to posmatrala plačnim očima i sa panoramom u glavi. A nije čitala. Samo je posmatrala. Valjda joj je taj svet u kom je imala besplatno prenoćište bio preveliki da bi u njega stali svi mali svetovi između korica.

Mirisala je na mešavinu vanile i čokolade, i volela sam sebe na kojoj se nakon tog dana zadržao njen miris. Tada sam još uvek mogla da ga osetim, stvarno, stvarnije, sada se pojavljuje još samo u mašti, zajedno sa treptajima u stomaku. Mirišem na nju zato što je još uvek ima u meni.

A možda je najlepša bila kada bi joj šiške pale preko očiju a ona se mučila da ih skloni, kao smetaju joj, kao ne želi ih tu, kao ne vidi od njih, a samo je izazivala moj dodir. I ja sam ih terala sa njenog lica, i gledala sam njene sanjive oči, posmatrala sebe iza onog malog ćoška.

Pamtim i one usne refleksno nakrivljene na jednu stranu, poluosmeh, polumesec, i jamicu na obrazu, i ja je kao zezam zbog toga, i kao smejemo se, a samo tražim taj poljubac. Tada, kad su nam se usne preplitale, iza sklopljenih trepavica znala sam da me najviše u njoj ima, znala sam da ću poljupcima slomiti prošlost u njoj, to što ju je toliko plašilo, to što me je guralo u sam ugao njenih očiju, tamo gde kreću suze, gde se povremeno skuplja tuga, znala sam da ću biti ono što će smetati toj tugi da se pojavi i suzama da krenu; da, najlepša je bila kada je bila moja, i ako postoji nešto lepše od nje i tog trenutka, onda to nikada nisam doživela.